недеља, 06. април 2014.

Oslobodi se i putuj kao Super Mario!

 Posvećeno ličnom putovanju, slobodi, samopouzdanju, verovanju u sopstvenu vrednost.
Svako od nas ima svoj način. Jutros slušam nekog dečaka koji objašnjava koliko ima različitih načina da se složi Rubikova kocka. Broj  puteva je ogroman, ali bitno je da svaki vodi do cilja. Tako i u ovom našem životu - postoji n-ti broj načina, ali bitno je da nas vodi do cilja. 
Cilj je onaj trenutak kad podvučemo crtu jednog dana. Sve između toga su tačke na putu - punktovi. E, sad ako na svakom punktu izgovorite nešto poput: ovaj me ne zanima, ovaj je bezveze, ovaj je pretežak, ovaj nije za mene, za ovaj nemam novaca, ovaj je blamantan, ovaj je ispod mog nivoa, ovaj zahteva previše promena - a ja nisam osoba koja može da se menja, ovaj je suviše komplikovan - zahteva previše vremena, napora, truda... ako na svakom stajalištu izgovoriš nešto od ovih negativnih - blokirajućih rečenica, u jednom trenutku na tvoj put će se spustiti rampa. Stop. Ne može dalje jer ne želiš dalje. Ako ti je prva, druga, peta tačka bila zamorna, neinspirativna, komplikovana, neudobna, onda će i sve ostale biti takve. Bićeš jednostavno zablokiran u jednoj tački i takav će ti i pogled na svet biti. U blokadi.  Dani isti, prijatelji koji ostanu biće samo oni koji su u istoj blokadi kao i ti, jedna po jedna lepa stvar će nestajati iz tvog okruženja, ostajaće samo one koje ti služe kao sidra da te drže u trenutku u kom misliš da se osećaš sigurno i dobro. Da, u jednom trenutku ti je tu bilo zaista dobro. Ali to je bio taj trenutak, taj sat, ta godina. Vreme prolazi, stvari se menjaju,  i ti počinješ da zaostaješ.  I fizički i duhovno. Čuvajući ono što je bilo, gubiš ono što imaš i što bi mogao da dobiješ  podizanjem sidara.
S druge strane, imaš mogućnost da ideš od tačke do tačke, da savladavaš prepreke, da u određenom ritmu odblokiraš novi zadatak koji ti život postavlja na putu. Znaš onu - bitno je putovanje. I jeste. Do cilja ćemo svakako stići. Ali način putovanja određuje i kakav će taj cilj biti. Zato je put važniji. Rešavanje zadataka jeste teže od prepuštanja. Kada pustiš možeš da se opustiš. Tako ti se čini. Uh, dobro je. Ne moram da se trudim, ne moram da učim, ulažem napor, da se odričem ičega, ne moram da se menjam, treba samo da se prepustim toku.  Da li biraš ovaj put? Ili onaj naoko teži?
Da ne budem teoretičar - evo šta ja biram. Ili šta sam izabrala. Izabrala sam da prepoznajem punktove na svom putu i da na svakom zastanem i pročitam uputstvo za nastavak puta. I, mogu vam priznati, onaj ko piše ove zadatke jeste jedna vrlo duhovita osoba.
Često pomislim - a kako sada? Šta sada? Mogu li ja ovo? Ovo je teško, bolno, nepravedno, nije za mene. Ali, ne pomislim JA OVO NE MOGU. Mogu i hoću. Pustim neko vreme da sagledam problem iz raznih uglova. Nekad ishitreno krenem da ga rešavam pa dobijem znak da treba tri koraka unazad da se vratim. Ponekad potražim pomoć prijatelja, a ponekad pomoć nekog ko je stručan u određenoj oblasti, pročitam tekst u vezi sa nečim, dobijem informacije, prepreka mi postane prijatelj - i stvari se počinju razmotavati u moju korist - kad upoznaš svoj problem - on to više nije, on je tvoj stepenik za razvoj duha, tela, materijalnog... svega onog što želiš da razviješ.

Prigrlite svoje životne zadatke. Otpakujte ih, raščlanite na delove. Upoznajte svaki delić, sklopite ih ponovo na drugačiji način. Obgrlite svoj put i postanite jedno sa njim. Setite se igrice Super Mario - setite se svih onih silnih prepreka koje mora da savlada, ponekad i stotinama puta, ali ne skida osmeh sa lica. Setite se, kao da svaki put kaže, e, ovaj put idem na viši nivo - i sa tim uverenjem on stvarno u jednom trenutku prelazi na novo, bolje, zanimljivije - on putuje. Mario nikad ne odustaje - jedini zastoj napravi kad ti rešiš da ti je igra postala suviše komplikovana (pa se pravdaš time da je glupa, da te ionako ne interesuje kuda vodi, da imaš pametnija posla nego da savladavaš prepreke, da je ionako nemoguće stići do kraja...) Opravdanja, pravdanja, predavanja... Odustajanja, ustajanja, nestajanja...

Naravno, svesni smo da Super Mario može da savlada sve prepreke. Svesni smo da na kraju stigne na cilj. Neki igrač to uradi na jedan način, drugi sasvim drugačije i svako tvrdi da je njegov put ispravan. I jeste, jer kao što rekosmo  do cilja se svakako stiže, i on nije bitan - bitan je put kojim putuješ do cilja. Ako se predaš, varaš, izvrdavaš, kradeš vreme i trošiš mesto na putu, onda je i sam cilj besmislen. O čemu ćeš razmišljati kad na kraju cilj bude ispred tebe? Da je bilo dosadno, da ništa nisi preživeo, da su se drugi mnogo bolje zabavljali na putu, padali, ustajali, razbijali se i sa smeškom nastavljali. Upoznavali, upoznavali se, voleli, rastajali se, stvarali novi život, stvarali novac, gradili, kupovali, prodavali, učili, učili, podučavali, proučavali, nikad do kraja sve naučili, i svaka novo stečena veština i novo znanje bili samo stepenik na putu. Jednom zakotrljan čak i kamen ide dalje.
Razmisli - želiš li da se udobno smestiš na jednom životnom punktu i da jedno vreme ubiraš plodove, ali da onda tako ustoličen gledaš kako prijatelji, poslovi, novac, duhovne vrednosti, neka lepa mesta, zanimljivi događaji, dobre prilike, ljubavi, deca jednostavno prolaze pored tebe, sledeći svoju putanju, a ti sediš i dalje na istom mestu. Pod tobom se stvara mahovina, sunce sija na nekom drugom mestu, kod tebe je sivo, monotono i tiho. Jer sve tvoje je prolazi dok ti tražiš razne izgovore. Tako zamišljaš svoj životni put?
Ako čak i kamen može da se zakotrlja, možeš i ti. Ako ti je teško, zamoli nekog kome veruješ da te "pogura" i nastavi da se krećeš. Kad misliš da je teško i da više nemaš snage, a ti opet zamoli nekoga samo da ti malo dune vetra u jedra. Da, kad se krećemo samo malo vetra je dovoljno da nastavimo plovidbu - za razliku od usidrenog kamena kog ni cunami ne pomera. Biraj, put je tu, pred tobom.
Jesi li spreman za preuzmeš odgovornost i zakoračiš u predivnu čaroliju zvanu putovanje kroz sopstveni život. Lekovite cvetne esencije su spremne da svaki put dunu u jedra svakom ko reši da putuje. Jer, kad putuju ljudi oko nas lakše putujem i mi.
 Ili, da kažem malo jednostavnije - mi putujem i ako hoćete da idemo zajedno u taj čarobni svet - jednostavno nema stajanja. Ko zastane, ostane.